Шта треба учинити пре поласка у вртић

Пре него што дете почне да похађа вртић, потребне су озбиљне припреме и размишљања, пре свега, у самој породици, а састоји се у:

  1. Успостављању истог ритма дана код куће као и у вртићу.
  2. Информисању детета о вртићу, без улепшавања. У том смислу, дете може заједно са родитељем да посети радну собу и простор у коме ће боравити.Такоће дете упознати непознату средину, али ће му уз родитеље бити мање непријатна него када то чини први пут и без родитеља.
  3. Не преувеличавати значај поласка у вртић, већ га третирати као нормалну појаву у животу детета.
  4. Играти са дететом интересантне игре везане за живот у вртићу.
  5. Не примењивати мере застрашивања, већ вртић приказати у лепом светлу.
  6. Не показивати претерану узнемиреност и страх од одвајања.

Полазак у вртић

  Први дани проведени у установи могу да буду одлучујући за став који се код детета изгради према њој, због чега је потребно предузети све мере за избегавање стресова и конфликата. Препоручују се поступци којима може да се олакша адаптација, као што су избегавање јутарњих тријажних прегледа, одузимање цуцле, флашице и омиљене играчке, омогућити родитељу да извесно време проведе заједно са дететом у групи. Посебно је значајно да првих дана дете не борави цео дан у вртићу, већ да се време боравка постепено повећава, што ће зависити од самог тока адаптације.

Одвајање при поласку у вртић као сепарација од родитеља

Упис увртић означава за већину деце први излазак из породичне средине, односно прво одвајање од родитеља, на дуже време, као и први сусрет са већим бројем непознатих, како одраслих,тако и вршњака што код детета изазива несигурност и страх од одвајања.

Подаци показују да постоји правилност у реаговању детета на сепарацију од родитеља:

  • Фаза протеста, узнемирености услед раздвајања. Дете активно негодује, буни се, плаче, зове, тражи родитеље, поремећен је сан и апетит, пружа отпор помоћи и утехи других особа… Готово сва деца најпре реагују бурно.
  • Фаза очајања, туге, бола, плача.  Моторна активност опада, јавља се немир и анксиозност.
  • Фаза порицања, повлачења и равнодушности  која омогућава враћање нормалним активностима, опоравак и јављање интереса за друге активности.

Изазов је за дете да разуме вртић као добро и безбедно место, као и да ће се родитељи вратити. Деци је тада потребна близина, подршка и уточиште. Они који то могу и требају да пруже су васпитачи и вртић, као институција. Забринутост од стране васпитача умањује тенденцију интензивног сепарационог протеста, реакцијуна стрес и увећава осећање сигурности упркос одсуству родитеља.

Индивидуалне разлике у реакцији детета у процесу адаптације

Свако дете пролази кроз фазу адаптације, али постоје разлике у степену и форми адаптације, па треба разликовати лакшу и тежу адаптацију.

Постоје три основна типа адаптације деце на вртић

  • Лака адаптација је нормалан краткотрајан процес и представља нормалну реакцију детета на промену средине и начин обављања дневних активности. При овој адаптацији промене расположења трају кратко и овај вид адаптације траје 10-15 дана. Појављује се код деце која су успоставила сигурну емоционалну везу са родитељима и имају оптималне васпитне услове .
  • Адаптација средње тежине може трајати и дуже од месец дана, дете одбија долазак у колектив, као и боравак у њему.
  • Тешка адаптација је облик адаптације који се ретко среће. Дете које пати од тежег облика адаптације, одбија долазак у колектив, промене понашања су дуготрајне, трају и по неколико месеци. Код ове деце узроци тежег адаптирања су честа одсуства због болести или неких других разлога. Породична ситуација је такође један од узрочника тешке адаптације као и непримерени васпитни утицаји . Да би се дете које се тешко адаптира, адаптирало, потребна је тимска сарадња васпитача, медицинских сестара, психолога, педагога и родитеља.

Код најмлађе деце симптоми тешке адаптације су најчешће структуирани у физиолошкој сфери (одбијање хране, поремећен сан, губитак телесне тежине и сл.), а потом на психолошком плану (нервозне реакције, агресивно понашање и сл.). Известан број деце реагује на промене тзв. нервозним понашањем (сисањем прста, грицкањем ноктију, чупкањем косе, љуљањем тела и сл.), а може се јавити и регресивно понашање које карактеришу облици понашања које је дете у свом развоју превазишло.

Код старије деце постоји знатно шири спектар механизама преко којих она „воде борбу“ са захтевима нове животне ситуације, а који су често неразумљиви.

Колико дуго ће трајати период адаптације и како ће се дете понашати током тог периода великим делом зависи од:

  • узраста детета (дете око 9 и преко 18 месеци лакше се прилагођава, док ће детету између 9 и18 месеци то бити знатно теже);
  • карактеристика личности (дете чију личност карактерише живахан темперамент лакше се адаптира);
  • телесног и физичког стања организма ( дете физички неотпорно и дете хронично болесно теже се адаптира);
  • предходних искустава;
  • степена слагања начина и навика живота у породици и вртићу.

Адаптација се не завршава престанком плакања детета,она тиме заправо почиње.  Адаптираним дететом се сматра дете које радо долази увртић и које слободно и спонтано изражава своја осећања, мисли и способности.